Легат

Зоран Петровић и његов легат у Сакулама

Некадашњи професор Факултета ликовних уметности у Београду Зоран Петровић, уметник чија се дела налазе у свим значајнијим музејима и галеријама, као и у приватним колекцијама, оставио је легат који се налази у његовом родном селу Сакулама.

Био је сликар, скулптор, педагог и писац. У свакој од ових области постигао је изузетне резултате. Афирмисао је своје родно место и његовом заслугом, Сакуле је постало синоним за банатско село.

Зоран Петровић је рођен 7. априла 1921. године у Сакулама и одрастао је у прилично добростојећој трговачкој породици Ђорђа и Олге Петровић.

Као ликовни стваралац бавио се сликарством, цртежом, графиком, колажом и скулптуром на бази ливеног и вареног метала.

Први писани историјски податак о његовом друштвеном ангажовању налазимо у документу Српске православне цркве у Сакулама где је шеснаестогодишњи Зоран, поред оца Ђорђа и сестре Бисерке, уписан као члан „Пододбора реда неимара храма Светог Саве“.

Према сопственом казивању цртањем и сликањем се бавио већ као основац и гимназијалац. Основну школу је похађао у Сакулама, док је гимназију завршио у Панчеву 1943. године. Након тога прелази у Срем и прикључује се Народноослободичаком покрету, где је био референт за културу батаљона за везу ИИИ армије и члан драмске, а потом и ликовне секције Пропагандног одељења. По завршетку рата наставља школовање на Академији за ликовне уметности у Београду и завршава је 1948., а специјални течај у класи професора Ђорђа Андрејевића Куна 1949. године, када је изабран за једног од првих асистенаста Академије и где ће бити професор до 1986. године.

Петровић је од самог почетка био редован учесник ликовних колонија у Војводини. После премијерног боравка у Сенти 1952. године, он је покретач нових колонија у Бачкој Тополи, Бечеју и Ечкој, а касније активан у раду колонија у Вршцу, Панчеву, Делиблатском песку…

Инспирисан својим родним Сакулама, познат је као сликар Војводине и Баната, што је и тема његове прве самосталне изложбе 1953. године у Галерији УЛУС-а у Београду.

Био је међу уметницима окупљеним у групи „Самостални“ (1951 – 1954), која се залагала за слободу уметничког стварања и успротивила тадашњем руководству УЛУС-а које је било под контролом политичких структура.

Након распада „Самосталних“ Петровић је један од иницијатора оснивања „Децембарске групе“, која је имала изузетно важну улогу у модернизацији наше уметности, а наравно у таквом окружењу и сликарство Петровића добија значајне особености модернизма.

Аутор је чувене „Машинобаладе, мапе цртежа и текстова, која је настала у периоду од 1958. до 1966. године.

За Петровићеву уметност преломна је 1956. година и значај самосталне изложбе цртежа у галерији „Трибине младих“ у Новом Саду и касније у Галерији УЛУС-а у Београду, где наступа заокрет у Петровићевој уметности када се усредсређује на свет фантастике. Критика изванредно реагује, а исти материјал биће крајем године изложен у Галерији југословенске информационе агенције у Паризу. Париска изложба ће допринети интернационалној афирмацији Зорана Петровића, оствариће контакте са значајним галеристима, тако да ће шездесетих година самостално и колективно излагати у Лондону, Паризу, Канади, Венецији и Сао Паолу.

У Паризу ће се зближити са славним скулптором Сезаром, упознаће белгијског вајара Руел Даза, као и Осипа Задкина, ауторе новог доба који стварају сугестивне скулпторске творевине, а том кругу је равноправно припадао и Зоран Петровић.

Његову скулптуру је могуће видети као својеврсну ретификацију мотива из његових цртежа и у тој скулптури се појављују чудесне фигуре, људи – машине, ратници, ритери, бубе, птице…

Поред ликовне уметности Петровић се остварио и у књижевности, позоришту и филму. Његово најпознатије прозно дело је „Село Сакуле а у Банату“ из 1969 и 1994., док је 1987. године написао књигу „А над Банатом страшила“. Проза „Село Сакуле а у Банату“ је драматизована и као истоимена позоришна представа, и као драме „Бећарац“, „Сакуљани, а о капиталу“, „Пенџери равнице“, „Па, изволте у Сакуле“, „Банатске слике и прилике“ које су игране преко 1000 пута на позоришним даскама Новог Сада, Вршца, Београда, Зрењанина, Суботице, Ковина, Зајечара, Зрењанина, Кикинде и Крагујевца. Коначно, 2017. године Петровићева проза је на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду адаптирана као мјузикл „Војвођанска рапсодија“.

Његова проза је имала драматизацију и кроз радио драме: „Сјај прозора, усликано време“, „Америка, шта то јавља Америка“, „Моја мати ћилим тка“, „Бећарац“ и „А над Банатом страшила“, као и тв драма „Слике Безарових, а из Сакула“. Са Владимиром Тадејом написао је сценарио за играни филм „Хитлер из нашег сокака“ и аутор је сценарија за документарни филм „Пардон пријо“.

На културној сцени у свом родном крају Петровић има готово култни статус. Његово име носи основна школа у Сакулама, Општинска народна библиотека Опово му је штампала књиге, монографије и публикације, приређују му се јубиларне изложбе, отворена спомен соба.

Прва изложба у Опову „Војвођански мотиви 1952 – 1955“ приређена му је 1973. године у новоизграђеној Галерији „Јован Поповић“, затим у истој галерији „Срем капије, Пешчара“ (1987), а постхумно Машинобаладе (1997), „Сећање на Зорана Петровића“ (2006), „Зоран Петровић, јубиларна изложба (2011), „Зоран Петровић – слике, цртежи, скице, писма (90 година од рођења и 20 година од смрти)“ (2016) и изложба у Сакулама „Повратак Зорана Петровића у Сакуле“ (2019).

Ова тенденција и пракса настављена је и наредних деценија када је дирректор Општинске народне библиотеке Опово и Галерије „Јован Поповић“ био Пал Дечов, иначе сликар који је магистрирао у класи професора Зорана Петровића. Дечов је обогатио фонд галерије збирком његових радова која садржи 27 експоната: слика, акварела и цртежа као и преко стотину разгледница, каталога, књига и списа о Зорану и од Зорана Петровића. У оквиру културне установе, 2013. године отворена је Спомен соба Зорана Петровића, која је 2019. године премештена у његово родно место Сакуле.

У свечаној сали Месне заједнице Сакуле налази се збирка од 12 портрета уља на платну које је Петровић наменски насликао за ову салу:

Као издавач, Општинска народна библиотека је самостално или у копродукцији штампала књиге, монографије и публикације: „Зоран Петровић“ (ОНБ Опово и Градски музеј Вршац), „Село сакуле а у Банату“ (ОНБ Опово и Историјски архив Панчево, 2014), „Текстови о Зорану Петровићу и од Зорана Петровића“ (2014), „Утисци – белешке приликом боравка у Венецији 1963. године“ (2016). Зоран Петровић је преминуо 1996. године. Током живота имао је 53 самосталне и учествовао на 203 колективне изложбе. И постхумно његова дела су излагана, организоване му ретроспективне и јубиларне изложбе. Добитник је бројних ликовних, књижевних, позоришних и друштвених признања и награда међу којима су Награда „Леирнер“ за цртаче из иностранства на ВИ бијеналу у Сао Паолу 1961. године, Седмојулска награда СР Србије 1962. године, Стеријина награда за текст савремене комедије 1970. године. Проглашен је почасним грађанином Града Вршца 1996. године, а од Општине Опово је 1987. године добио Златну плакету за писану реч о завичају. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом 1987. године.

Његова дела се налазе у преко 50 музеја, галерија, легата, установа и приватних збирки у земљи и иностранству. Петровић је био и мецена музеја и галерија, тако је Народном музеју Панчево оставио легат 170 својих радова, док је Градском музеју у Вршцу донирао легат од 50 радова.

Галерија фотографија